Muzej grada Kaštela
Stari sućurački običaji
Stari sućurački običaji
Procesije se u Kaštel Sućurcu održavaju na svetkovinu Tijelova, Srca Isusova, blagdan Cvjetnice, spomendane Velikog petka, svetog Jurja, svetog Josipa i svetog Ante, a u Gospe na Hladi na svetkovinu Velike Gospe i Uzašašća, spomendane Gospe od Nadarja, svetog Roka, svetog Ivana Nepomuka i svetog Klementa. Najsvečanije procesije su one na Veliki petak, Tijelovo, svetog Jurja i Veliku Gospu.
Za sućurački župni list Naša riječ br. 13 iz 1978. godine o procesijama u razdoblju između dvaju svjetskih ratova pisao je Anton Delić (1921. – 2017.) pod pseudonimom Stari.
Procesije
Do Drugoga sviskoga rata kroza naše misto bi godišnje hodočastilo nikoliko svečani prosecij. Da spomenen one glavnije: Svetoga Ante, Srca Isusova, Božjeg Dana (Tilovo) i Veliki petak. Uz to bidu bile još dvi važne kod Gospe na Hladi i to na Svetoga Roka i na Mrtvi Dan. Svima bi bilo nazošno skoro cilo pučanstvo mista, ali ipak dvi prosecije bidu bile svečanije od drugi: Veli Petak i Božji Dan. Veli Petak bi se sa strajoštovanjen očekiva. Ako bi bilo tijo vrime, onda bi to zbilja bija događaj godine za misto. Uvečer između sedan i osan uri, većinon po gustomu mraku do izlaska miseca (jer Uskrs pada u prvu nediju prvega prolitnjega uštapa), zaputila bi se prosecija na čelu sa školskon dicon, pridvođena križon na sedan – osan metri visokon šćapu i obaveznin ribarskin feralon (svićarica). Za dicon bidu išli muški u dva reda sa svićon (štericima), među njima svaki par koraki tronošci, raspela i ostali svićnjaci. Onda bidu za njima išli “Bratimi Svetoga Sakramenta” i “Gospini bratimi” sa svojin debelin svićan, a razlikovali su se po tome ča bi “Svetoga Sakramenta” jemali crveno obojeni podanak sviće, a “Gospini” modro. Za njima je misna limena glazba “Vitez sv. Jurja” sa još jednin feralon. Za njima pivači s pivanjen “Puče moj”, a zatin dvojica snažni momak pason opasani, s bilin rukavican nosidu “dumplire”. To su dosta teški pozlaćeni, više od dva metra visoki svićnjaci. Onda nailazi Euharistijski presveti Sakramenat pokriven baldakinon koji također nosidu četiri odabrana muška, brojni torci (visoki drveni svićnjaci), ministrati i ostala pratnja. Poza tin, išle bidu žene i kolikogod bi se nastojalo da i one držidu kakvi – takvi red, ne bi se u tome uspilo jer bidu se one natisnile koliko je širina ulice pušćala (neka skužaju, ali bilo je tako!).
Tilovska prosecija bila je veselija, radosnija. Školska dica (a bilo is je koja stotina jer je skula jemala šest razredi) obavezna bi bila doć na proseciju pridvođena bandiron sv. Luiđa (Alojzija). Svaki đak bi jema u ruci košaricu s otribljenin cvićen koje bidu bacali cilin puten prosecije prid Svetotajstvon. Prošlogodišnji prvopričesnici došli bidu u bilin veštan. Limena glazba bi svirala svečane pisme ka “Do nebesa”, “Oćemo Boga”, “Zdravo Divo”… Postolje sa tapeton bi bilo postavjeno na raskrižnici kod bivšega kina, tot bi bilo podizanje Svetotajstva na sve četiri strane. Poslin bi bija blagoslov i misa u crikvi.
Vrst prosecije bi bija i sprovod, posebno ako je umrlo mlado čejade, jer bi kićenje, cviće, pratnja bilo sve u bilu boju u počast nevinon stvorenju oli anđelu.
Blagoslov polja ili rogacijuni odvijao se uoči svetkovine Uzašašća Gospodinova, a na samu svetkovinu održala bi se procesija oko sućuračkoga polja.
Za sućurački župni list Naša riječ br. 12 iz 1977. godine o rogacijunima u razdoblju između dvaju svjetskih ratova pisao je Anton Delić (1921. – 2017.) pod pseudonimom Stari.
Oltar sv. Sakramenta iz 1788. godine te oltar sv. Jurja u pozadini iz 1718. godine u staroj župnoj crkvi sv. Jurja u Kaštel Sućurcu
Rogacijuni
Blagdan Spasova oliti po domaću Križi pada uvik u četvrtak, četrdeset dana po Uskrsu. Žežin Spasova, zapravo ponedijak, utorak i sridu bi se oko mista ranon zoron održava blagoslov poja, oliti po starinsku zvani “rogacijuni”. Na sam dan Križa bi se obuvatilo šire sućuraško poje, a krenilo bi se u pet ujutro. Prvi blagoslov nije bija daleko, kraj Mišina Strabežnika, oliti danas siverozapadni kantun „Jadranova igrališta“. Tot bi se sustigli i oni ča bi malo kasnili pa iako bi se malo mrmoćalo na nji, krenili bi svi skupa put Vele Meje. Cilin puten bi kanturi pivali “Vele litanije”, a puk bi odgovara “pomiluj nas”, “moli za nas”, “oslobodi nas, Gospodine” oli “Tebe molimo, usliši nas”. Kako je put procesije bija dug, tako bi se u pauzi litanij poveja poljodilski razgovor. Gledalo bi se najviše jema li rese na maslinan, je li vinograd nosi rod pa onda bi se divili verduri, to ka oće reć mladoj biži, bobu, kunpirima, luku, kapuli… Dotišni vlasnici zemalj uz koje bi jema proć prosesijun, naticali bi se dan pri ko će boje okopat, potakjat, sumporat… Bija san prisutan i ovemu razgovoru: “Vidi onega mladega vinograda, već je obrađen…čiji je to?” – “To je maloga (a jema je on blizu trideset), pokojnega (toga i toga), vridan mali, nikidan se vratija iz Gaja s tri vriće šušnja, a goji i prajca.” To bi dotišni “mali” iz prikrajka sluša, a srce bi mu reslo i parilo puknit od sriće, boje mu je bilo vengo vrjunskomu športašu na pobidničkon postoju. A bilo je i humoristični upadi čak i u litanijan. Tako nigdi okolo Vele Meje kanturi pivadu: “Od kuge, gladi i rata…” i pri nego se odgovorilo: “Oslobodi nas Gospodine”, jedan brko nadožunta “…i spliske općine…” ča su svi složno uz smij privatili i još jače odgovorili “oslobodi nas, Gospodine!”. Vajda su jemali razloga iz iskustva da se oslobodu spliske općine. Mi dica puten bi brali poljsko cviće, kojega nije falilo, pa dok bi se drža blagoslov, okitili bi glavni križ ča bi pridvodija prosesijun. Pri neg’ bi došli do Gospe na Hladi, pivali bi Gospine litanije, a u crikvi bi se zapivalo “Zdravo, Zvizdo Mora”. Onda bi nastavili put Mošina tora. Tot bi bija treći blagoslov i onda nizbrdo do Mošina Orišca uza šriku di bi bija četvrti i poslidnji blagoslov. Poslin se čitala matrikula, to bi bila provira je li svaki član stariji od osamnajst godin’ bratovštine “Svetoga Sakramenta” i “Gospine” bija prisutan, a ako ne bi bija opravdan, novčano bi se globija. Na kraju bi se prosesijun završija u crikvi di bi bila misa.
Stvaranje buke frčajkom ili udaranjem pruća o klupe stari je običaj nazvan barabani. Za sućurački župni list Naša riječ br. 10 iz 1976. godine o barabanima u razdoblju između dvaju svjetskih ratova pisao je Anton Delić (1921. – 2017.) pod pseudonimom Stari.
Kaštel Sućurac: stara župna crkva sv. Jurja, „malo more“ i tvornica cementa „Dalmatia“ d. d. u daljini
Barabani
U ono vrime pri drugega rata, mi mulci čekali smo Velu nediju ka´ ozebli sunce. Pitat ćete se, a zašto? A, bome, zara barabani! Sadašnjoj mlajoj generaciji to ujopće nije poznato. Cilu korizmu u večernje ure bilo bi “razmišljanje”, a nike dane i Put križa na koje bi morali svakako bit. Ali ako smo morali u te dane, na Velu sridu, Veli četvrtak i Veli petak smo bili dragovojci, ne samo mi koji smo uvik išli, vengo i oni koji cilu godinu osin ta tri dana ne bidu dolazili u crikvu.
Nan je skula većinon bila dopodne. Na brzinu izij manistru, kus kruva u ruku, pa kozon oli ovcon u pašu dok zazvoni “prvi”. Ako bi se druge dane kako – tako napasle, Vele nedije postile bi ka’ i mi. Tražili bimo di nan je najprikladnije za ubrat baraban. Kad bi zvonija “drugi” počelo bi se pušćat u crikvu. Na vratima bi uvik bila dva remeta za pritraživat nas i oduzimat barabane. Mislite: zaludu van trud i muka u paši…ali jok! Snalazili bi se na razne načine za uvuć baraban u crikvu. Tiskali bi se uza stare koji su još nosili suknjene kapoće oli debele kaparane, pa bi jin u tiski uvalili baraban u kapujaču kapoća oli u žep duboki oli na žlingu odizad jakete. Tako ga oni unesedu, a da to ni ne znadu, a mi za njiman i pri vengo bi se oni smistili, baraban bi jopet bija u nas. Drugo: koji smo već nosili duge gaće stavili bi podanak pruta u postol, a glavu bi vezali za list o’ noge pa pokrili gaćan, a za zavarat remete držali bi u ruci još jedan provizorni baraban, isto tako pod jaketon oko pasa pa bi remete pipajući nas našli ti lažljivi baraban, a s onin pravin bimo ušli u crikvu iako bi malo colali jerbo bi nas žujalo. Ali ni ondak nisi bija sigur da ćeš baraban jemat kad dojde vrime, jer bi po crikvi nazirali glavari je li kogod kojega prošverca. Mi bi znali i to, pa bi ga odma spremili na sigurno misto, a to bi većinon bilo jopet ispod klecala di bi koji stari kleča, oli iza oltara. Crikva je jemala sedan oltari, svi izrezbareni od driva i jemali su razne šupjine ka´ stvorene za sakrit baraban. Kanturi bi dugo pivali razne psalme i govorenja Izaije, Jeremije, ča ti ga ja znan, ali bi najglasnije na zanju pivali: “…pomiluj meneee, Božeee…” i čekalo bi se u najzanju kad će ispivat: “…tada ćeš na žrtvenik svoj stavjati junčićeee…”. Cila crikva bi se onda pritvorila u jedno: pssssst!, a to zara tega ča bi jema župnik izreć jednu molitvicu od nikoliko crtic, ali koju niko nikad nije čuja, jer čin bi izreka prvu rič iz kojega kantuna bi počeja niki ban-ban i u isti čas bi cila crikva bila u jednome đumbusu… Ča je potres, grmljavina, šijuni…ništa prema lupanju barabani oba klupe. I to bi trajalo 10 – 15 minuti, a onda bi sva mlajarija pipala svoje glave, jerbo malo koji da ni jema ždvorac na glavi.
Kad bi proša i Veli Petak, onda bi niki sačuvani baraban spremili doma pod pante (šufit) i tot bi se u dimu čeličija i za dogodine.
U Kaštel Sućurcu za Božić dvadesetih i tridesetih godina 20. st. polnoćki nije bilo jer su se svete mise slavile u tri sata ujutro. Točno dva tjedna prije Božića organiziralo se Proslavljenje odnosno slavljenje i pjevanje božićnih pjesama u tri ujutro.
Proslavljenju su se posebno radovala djeca jer se u selu pucalo iz maškula. Pjevati se nastavljalo u kućama još dugo poslije slavljenja uz bićerin i suhe smokve.
Za sućurački župni list Naša riječ br. 11 iz 1976. godine o Proslavljenju Božića u razdoblju između dva svjetska rata pisao je Anton Delić (1921. – 2017.) pod pseudonimom Stari.
Kuća Luketin (Kafanovi), kuća Jerkunica (Gobčićevi) i stara župna crkva sv. Jurja u Kaštel Sućurcu
Proslavljenje Božića
Jedanaestoga prosinca, ka i obično svakoga dana, „Zdrava Marija” zvoni u pet i po ujutro, osin ča sadašnji elektro – cinpiroti još malo više zadrndaju. Ništa naročito ne opazidu njanci radnici koji taman izlazidu iz kuć’ na posal, a kamoli dičica – đaci kojima je osiguran tiji mirni san sve do skule.
U ono naše vrime, ti je dan bija veliki događaj za nas tadašnju dičicu. Već dan pri bimo se dogovarali po kućan ako koga ne probudi žvelerin, neka ga budidu oni koji su već na nogan. Proslavljenje Božića bi se jemalo počet slavit jušto u tri ure (ujutro, naravski), a u tri manje kvarat čuli bidu se žvelirini iz svake kuće ča bidu nan ji matere uvečer navile. U koga ne bi gorilo svitlo, znamo da su ospali, a i ča je onda bila naša dužnost: …Franeeeee…, Lukaaaaa…, Pereeeee…, sad će! …Bruuummm….opalila bi kroz noć prva maškula i parala noćni mir, a u isti maj bi počelo: din, din, dan, dan, dan, bam, bam, bam…..najpri mali pa sridnji pa veli zvon slavit, a mi bi po načinu slavjenja pogađali:…Jajac…, Daga…, e sad je Ćirilo… U isto vrime iz svake kuće bi se čulo pivanje: U se vrime godišća…, Radujte se narodi…, Veseli se Majko Božja… Slavjenje, pivanje i pucanje maškul bi i najgluvjega razbudilo i po selu bi se osićalo ka u podne, a ne u gluvoj noći. Maškule bi svaku minutu parale prosinačku noć, ka ča i sada činidu alkari i to po danu kad pogodidu u sridu. Poslin slavjenja i pucanja bi još dugo po kućan i ulican pivali, a onda bi se okripili suvin smokvan i bićerinon, pa bi zatin išli jopet malo ospavat do skule.
Kolendranje je dvoglasno pjevanje manje skupine starijih ili mlađih osoba uz obilazak kuća od Božića do Sveta tri kralja. U svakome kaštelanskom mjestu kolendralo se na drugačiji način.
Jedan se dio kolendre pjevao pred kućom, a drugi u kući domaćina. U Kaštel Sućurcu bi kolendraše, uglavnom, častili suhim smokvama, bajamama, orasima, rogačima, jabukama i baškotinima, a kad bi ih domaćini primili u kuću, častili bi ih bićerinon, kolačima, ribom, vinom te kvalitetnim prošekom. Stariji kolendraši birali su bogatije kuće.
Za sućurački župni list Naša riječ br. 11 iz 1976. godine o kolendranju u razdoblju između dvaju svjetskih ratova pisao je Anton Delić (1921. – 2017.) pod pseudonimom Stari.
Kolendranje
Od Božića do Tri kralja bija je stađun kolendravanja. Grupice od pešest mulaca, a i grupe zrili judi bidu svaku večer odale od kuće do kuće s poznatin pivačkin nabrajanjen. Prid ulazon bimo počeli: „Sve je tijo kano mliko / oj, Ivane, naša diko / pozdravjamo tebe lipo…” Onda bidu prišli na drugega člana obiteji po starišinstvu pa sve do najmlajega diteta: “…Sad Ivana ostavimo / a Mande se privatimo / sve je tijo kano mliko / oj ti, Mande, naša diko…”Kad bimo svršili, malo bi počekali oćedu li nan otvorit i nagradit naš trud suvin smokvan, omendulan, kojin orijen oli jabukon, a bilo bi koji put i baškotini. To bi nan istresli prid nos, a mi bi vatali pri neg bi palo po tleju. Ne bimo se sitili niti zafalit, nego bimo se odma dogovarali di ćemo sad. Nike kuće ne bidu nan tile otvorit, a bilo je i oni koji bi nas prolili kajinon vode. Otakvima bimo se odma revanširali pivanjen: “U kući van pukla greda / pribila van svima rebra…”
Starije grupe birale bidu ništo imućnije kuće i nji bi častili unutra za stolon sa tavajon. Bilo bi tot kolači s bićerinon, ribon i vinon, ali svakako ne bi izostalo “supanje”. To van je prošek, ali pravi, a ne ka danas s cukron. Grožje (izabrano) bi se sušilo na špagu pod krovon do Božića, a onda bi se uzrnalo tako da ne bi ostala ni trunka čežalja od grozda. Takvi bi prošek odleža nikoliko godin, dok ne bi dobija zlatno-žutu boju i tek onda bi se posluživa. Usput da se sitimo još jednega dila nabrajanja: „Gusta grana od orija / faljen Isus i Marija / došli smo van kolendrati / da nan date marendati / oli tuku oli grozdić / na dobro van doša Božić / po Božiću sveti Stipan / po Stipanu sveti Ivan / po Ivanu Mlado lito / rodilo van vino, žito / Sve je tijo kano mliko / oj, Marine naša diko / pozdravljamo tebe lipo / da ti jesi čovik pravi / među svima odabrani / kad govori svaku zbori / u ruci ti alat gori (uz ime minja se i predmet ovisno čime se dotišni bavija) / Sad Marina ostavimo / a Ivke se privatimo…” (nastavjadu se nabrajat njezine vrline pa tako svi redon u obitelji). Na zadnju bi bilo: „Sad recimo jedan znamen / po sve vike vikov. Amen.”
